Molitva žabe

Kad je brat Bruno jedne noći molio, rastresalo ga je kreketanje žabe rikače. Svi njegovi
napori da se ne obazire na taj zvuk bili su uzaludni, i zato je sa svog prozora viknuo:
«Tišina! Ja molim.»

Budući da je brat Bruno bio svet čovjek, njegovo je zapovijed bila odmah ispunjena. Svako je
živo biće zašutjelo da bi tako stvorilo šutnju koja pomaže molitvi.
Sad je pak drugi glas dopirao u Brunovu molitvu – unutarnji glas koji mu reče:
«Možda se Bogu sviđa kreketanje one žabe isto toliko koliko i pjevanje tvojih psalma.»
«Što se to može Božjim ušima sviđati u kreketanju jedne žabe?» -bio je prezirni Brunov odgovor.

Ali glas se nije predao: «Što misliš, zašto je Bog izumio zvuk?»
Bruno je odlučio pronaći odgovor na pitanje: Zašto?

Naslonio se na prozor i zapovjedio: «Pjevajte!».

Odmjerno kreketanje žabe rikače ispunilo je zrak uz komičnu pratnju svih žaba u blizini. Kako je
Bruno slušao te zvukove, više mu nisu smetali, jer je otkrio da oni obogaćuju šutnju noći ako im
se ne odupire. S tim otkrićem Brunovo je srce postalo skladno sa svemirom, i po prvi put u svom životu razumio je smisao molitve.